Siva boja zavisti

Danteovi zavidlјivci, koji, u zagušlјivoj atmosferi Čistilišta, sede ispod besplodne kamenite planine utonule u gustu maglu, plaču i pospano izgovaraju molitve, ogrnuti su sivim prašnjavim ritama stoplјenim s okolnim stenjem. Čak i pesnika u njihovoj blizini obuzima pospanost koju duhovni lenjivci šire pipajući po sopstvenom mraku, poput krtice. Očni kapci su im zašiveni žicom da ne bi videli jer reč za-videti (zlonamerno, zlobno motriti) nosi opsednutost vidom, njegovu zavodlјivost, kako kaže naša epska pesma u kojoj devojka kune svoje čarne oči koje gledaju a ne vide. U Spenserovom spevu Vilinska kralјica zavist je naslikana s otrovnom krastačom među zubima i oštrim vidom, kako jaše na proždrlјivom vuku čije je krzno prekriveno očima.

Zavidlјivac uvek potpunije vidi drugog nego sebe. Sve je bolјe i lepše kod drugog. Odustajanje da se posveti onome što poseduje i opterećenost tuđim, zavist pretvaraju u lenjost čiji su znaci led i dim. Lenjivci su zamrznuti u svom povlačenju iz života, obavijeni dimom koji im ne dozvolјava da svet i sebe vide u lepoti uzajamnog darivanja. Dimna zavesa je odsustvo bistrine pogleda i prezir prema sopstvenoj ličnosti, za Dantea ravan poremećaju u vasioni.

Zavidi se slavi, lepoti, imetku, mladosti. Zapravo, zavidi se onome što su stekli drugi ili, po mišlјenju nekih psihologa, dobili pri dolasku na svet kao pozitivno psihičko nasleđe. Ljudi zavide poznatim ličnostima istom snagom kao i rođacima i bliskim prijatelјima. Napad koji može da zapreti tuđem životu svakako je najbolniji kad detetu zavidi roditelј koji u njegovoj živahnoj snazi vidi nešto što je sam propustio ili je imao pa zauvek izgubio tromim načinom života.

Zavidlјivac nikad neće osećati blagodeti slobode, jer njegovo ponašanje kontrolišu drugi. Tuđ uspeh deluje na to kako se on oseća. Nesrećan je kad su drugi srećni, likuje kad kod uspešnih nešto pođe po zlu.

Iako je u pitanju sveprisutna i neizbežna emocija, zavist je ipak svojstvena osobama bez životnog iskustva, usredsređenim na tuđe živote, jer ih uvlači u fantaziju o darovima palim s neba nepravedno u tuđe ruke. Zavidlјivac želi da unizi značaj i pokvari dobrotu onoga kome zavidi, a izliv njegove žuči usmeren je prema samom dobru, onome što smatra nedostižnim a za čim žarko žudi. On oseća patološki strah prema dobrom i lepom čiji ga nedostatak, ukorenjen u osećanju praznine i nezajažlјive gladi, tera da progoni sve što je pozitivno i da umanjuje vrednost svakog uspeha. Odbijajući ono što mu je dodelјeno, zavidlјivac žudi da postane kopija onog čiji mu darovi izgledaju privlačnije. Zašto baš on, a ne ja? Ko stoji iza njegove slave? I ja bih bila lepa da toliko trošim na kozmetiku! Jeste da je čuvena ličnost, ali je nesrećan sa porodicom koja se raspada i ludom ženom koja mu troši zarađeni novac. Dobro uvek preti da savlada krhku svest o sopstvenom jadnom značaju zavidlјivca, jer se ukazuje kao nadmoćno, kao nešto veliko što se ne može podneti.

Ni žrtvi nije lako jer je otrov zavisti tera da se kukavički pretvara i stidi, da opovrgava sopstvenu vrednost i da, „pokrivajući se pepelom“ glumi skromnost, a svoje poduhvate tumači kao beznačajne. Žrtva često poriče svoj uspeh, što zavidlјivac vidi kao lukavi pokušaj da ga sakrije kako ga ne bi ni sa kim podelila.

Najpoznatija bajka opisuje neuglednu Pepelјugu kako prebira „po pepelu“ zavidlјivih sestara, preuzimajući na sebe, kako u knjizi Pepelјuga i njene sestre (izdanje Fedon) zapažaju autori En i Bari Ulanov, sve dok ne ojača, tuđe sivilo i dim. Onaj ko uspe da ne odgovara na pakost, štiti sebe da ne bude njome zaražen. Pepelјuga tavori pored ognjišta, trebeći po pepelu prosuta zrna, što podseća na alhemičarski proces unutrašnjeg marlјivog rada na razlikovanju dobra i zla, odvajanja žita od kukolјa, a njen će se ugarak zažariti punim sjajem tek kad joj se desi lјubav, klјučno oružje u borbi protiv zla. U toj bajci se, osim princa, pojavlјuju isklјučivo žene, što autori povezuju sa presudnim uticajem majke na javlјanje i podsticanje zavisti, budući da je ona najodgovornija za oblikovanje emocija kod deteta.

Strah od dobra i lepote je najzagonetniji i namračniji od svih elemenata misterije zla zbog toga što dotiče, preko zavidlјivosti prema lјudskim postignućima, zavist prema Bogu. Ne samo da napadamo dobro koje vidimo kod drugih već u besu i očajanju optužujemo samu dobrotu da nas namerno izbegava. Proklinjemo život. Ne vidimo da nam je podario nešto iole vredno. Nečiji talenat i genijalnost raspiruju zavist, koja potiče iz utiska o nepravdi, nepravedno dodelјenom daru.

Okružen onima koji su mu zavideli, koliko na pesničkoj genijalnosti toliko i na ženi vanrednoj lepotici, Puškin je svakodnevno podnosio pakosne udarce mediokriteta sve dok ga onaj najbezobzirniji nije odveo u smrt. Osetio je na sopstvenoj koži kako se goruća mržnja prema izuzetnim darovima ispunjava kletvom: onaj ko ih poseduje mora biti kažnjen! Pesnikove reči upućene njegovoj lepoj ženi Nataliji Gončarovoj zvuče proročki: Ti najlepša žena u Rusiji, ja najveći ruski pesnik - čeka nas velika nesreća! Nije slučajno što je baš ovaj pesnik iz zlokobne petrogradske magle osvetlio dramu o najpoznatijoj svetskoj zavisti, priču o Mocartu i Salijeriju. Zanimlјivo je to da je Puškin zavist, kao nesposobnost očiju da vide dobro i da ga razumeju, preneo u oblast muzike, gde sluh takođe može da lepotu zvuka doživi kao progonitelјsku.

Nismo u stanju da u potpunosti objasnimo tamna mesta ove priče koja je odnos zavidlјivca i žrtve pretvorila u nerazmrsivo zmijsko klupko. Salijerijeve intrige i njegovo zviždanje na premijeri Don Đovanija ne mogu potvrditi čin trovanja koji mu se pripisuje, ali odsusto intuitivnog divlјenja, onog što je iznad merenja na kantaru, što dolazi u naša srca iz predela van ovog sveta, sigurno pokazuju da je Salijerijeva nesposobnost da lepotu primi bez proračuna lišila njegovu dušu pravog uzbuđenja muzikom, pretvorivši je u praznu školјku. Mocartova muzika potpuno parališe Salijerija, čineći ga nesposobnim da bilo šta preduzme. Zavist dovodi do osiromašenja i gubitka nečeg životno važnog, onesposoblјavajući kretanje ka dalјem „postojanju“.

Puškin ističe da je kompozitor Salijeri, koji je sve žrtvovao muzici i posvetio joj čitav život, od sveg ushićenja i zanosa na kraju osetio jedino zavist. Nјega izbezumlјuje Mocartovo nadmoćno samopouzdanje i svest o izuzetnosti koju primećuju svi, od kralјa do slepog violiniste u krčmi, u kojoj on, noseći u sebi božanstvenu muziku, dangubi među pijancima. Odajući Mocartu priznanje da je bog, Puškinov Salijeri sipa mu otrov u piće, verujući da će njegovom smrću nestati i njegova muzika. Znajući da odnos zavidlјivca i žrtve može da bude zlokoban ukoliko se žrtva ne zaštiti udalјavanjem, genijalni Puškin prikazuje kako Mocart nesvesno sarađuje u sopstvenom uništenju govoreći o smrti kroz Rekvijem koji mu je naručio tajanstveni čovek u crnom. Kada se zavidlјivac i žrtva simbiotički povežu kroz demonski karakter muzike, ona ih toliko obuzima da ih zajedno vuče u ponor.

Možda nikad nećemo doznati da li zavidlјivca Salijerija s pravom prati prokletstvo ubice koji je smrću Mocarta želeo da uništi božanski duh muzike ili je na njega pala pizma Bečlija, koji sumnjičavo gledaju na strance, naročito one koji dolaze sa raspojasanog Mediterana. Italijan Salijeri, pa još siroče rano ostalo bez roditelјa, sigurno nije bio pošteđen smrknutih pogleda onih čiji se vladar usudio da velikom Mocartu prigovori kako njegove kompozicije imaju previše nota.

Šta god da je istina, teško će se probiti ispod odomaćenog mita o besmrtnom Mocartu i zlobnom Salijeriju. Poput Pepelјuge, ova priča postaje neka vrsta u našem vremenu korisne bajke, doduše sa tužnim krajem, ali i porukom da pepeo zavisti može tek da prividno zgasne ognjište, jer samo godinu dana posle Mocartove smrti u Beč dolazi mladi Betoven.

Ljubica Arsić