Paganske misterije u renesansi

Bilo da ovoj temi pristupate iz polja ikonologije, istorije umetnosti, prateći radove Botičelija, Mikelanđela, Leonarda, literarnih velikana poput Spensera, Šekspira, Koldridža, da pratite uspon medicinske nauke u radovima Paracelzusa i Harvija, ili da istražujete istoriju filozofske misli, mitologije i simbolizma, ovo monumentalno delo nesumnjivo proširuje  vidike, najpre tako što menja one postojeće. Knjiga objedinjuje sve navedene aspekte stavljajući u centralno mesto ove šarolike mreže neoplatoničku filozofiju, odnosno neoplatoničku „mističku“ tradiciju.

Stvaralačka potencija renesanse tako je vezana za način na koji su unutar nje razumljene, sintetisane i preoblikovane brojne mističke tradicije, koje su za mnoge mislioce ovog perioda bile utkane ne samo u filozofiju neoplatonizma, već i u misao samog Platona, kao što su orfičke misterije, tajne egipatske religije, indijska filozofija, ili jevrejska kabala. Živo i argumentovano čitanje Vinda ne samo da upućuje na značaj neoplatonizma pri nastojanju da se renesansa razume, već nam se čini gotovo neverovatno kako su dominantni klasični prikazi renesanse (uz nekoliko izuzetaka) uspeli u potpunosti da prenebregnu, ili pre zanemare, tako brojne elemente u delima Fićina, Mirandole, Botičelija, Mikelanđela i drugih. Ukoliko je takvim elementima koji su klasifikovani kao „okultistički“i bio dat prostor, njihov uticaj bio je minoran, i svođen tek na često suvišnu dopunu „opštih“ mesta.

Bez obzira da li te „ekstravagantne mističke predstave“ bile uzete za periferni momenat ili kako ova studija pokazuje, za samo srce renesanse, one su nesumnjivo činile izuzetno plodonosno tlo kada je reč o filozofiji i umetnosti, a Vind sa pravom ističe problematiku pomenutog klasičnog pristupa i naglašavanja „opštih mesta“ kojim se većina istoričara vodi: „Ali u meri u kojoj je njihov metod posebno osmišljen za ispitivanje upravo ove problematike, on nije pogodan za proučavanje onoga što je u istoriji izuzetno i čiju moć svakako ne bi trebalo potceniti. Savršena studija obuhvata oba ova aspekta, a jedna od mnogih slabosti ove knjige ogleda se upravo u tome što ona, osim u jednom ili dva slučaja, ne pokazuje kako neka čudesna misao može da potone u banalnost ili kako samozadovoljstvo i pasivnost mogu da uguše genijalnost.“ U skladu sa orfičkim prerušavanjem, ova samokritika autora prikriva suštinsku zamerku tradicionalnih pristupa koja će se dati jasno iščitati kasnije: opšte ili svakidašnje mesto, može se dobiti redukcijom onog izuzetnog, ali izuzetno se ne može shvatiti proširivanjem svakidašnjeg.

Jasno je i zašto: značenje izuzetnog koje odudara od opšteg, istovremeno menja njegov smisao. Logički gledano, opšte mesto jeste ono koje zavisi od tumačenja izuzetnog, a ne obratno. Bez nastojanja da se izuzetno razume, opšte mesto i ne postoji.Knjiga započinje poglavljem „Jezik misterija“ , čime se definiše opseg, značenje i upotreba pojma misterija u daljem tekstu, zatim slede brojne analize, motiva Gracija kroz spor Fićina i Mirandole u kojem se preispituje odnos i pitanje primata između intelekta ljubavi i zadovoljstva, smisla slepog boga Ljubavi – Erosa,  odnosa Dionizija i Baha, a tu je i analiza preko 80 umetničkih dela (prevashodno iz renesanse) među kojima su Botičelijevo Proleće i Rađanje Venere, Da Vinčijeve Lede i Mikelanđelove skulpture.  Rezultati studije daleko nadilaze polje istorije umetnosti.

Tako na primer izučavanje Pikove medalje na kojoj tri gracije predstavljaju neoplatoničko putovanje duše u tri etape, otvaraju brojne teme koje se u kanonskoj filozofiji uzimaju zdravo za gotovo, kao što je Platonov stav prema zadovoljstvu ili blaženstvu; Voluptas kao summum bonum platoničara, i uloga strasti u dolasku do istog; Značaj podudaranja suprotnosti Nikole Kuzanskog; Senekin (stoički odnos) prema uvidima Epikura. Fićinovo gotovo hedonističko, epikurejsko i svakako antiasketsko preoblikovanje platoničke i hrišćanske doktrine. Takvi uvidi, bez obzira što su do danas podržani još brojnijim studijama, i dalje izazivaju iznenađenje, zbunjenost i nevericu, a što ovu knjigu, pored njenih nesumnjivih akademskih vrednosti, čine istinski intrigantnom. Za kraj treba napomenuti da Paganske misterije u Renesansi u izdanju Fedona  sadrže i reprodukcije fine štampe 102 umetnička dela što omogućava adekvatnije praćenje teksta, kao i krajnje detaljan indeks. Takođe, treba istaći kvalitet prevoda. Ljiljana Nikolić je uz svega par manje srećnih izbora uradila vrlo dobar posao kada je reč o engleskom, a takođe tu su i odlični prevodi i komentari izvornih tekstova na grčkom, latinskom, francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku, kojima ova knjiga obiluje.