Arhetipske figure zla u bajkama

Prof. Žarko Trebješanin

Marija Lujza fon Franc. Senka i zlo u bajkama. Fedon, Beograd, 2012.

Bajke su, to odavno znaju filozofi, antropolozi, psiholozi i psihoanalitičari, prvoklasni izvor za proučavanje čovekove prirode, njegovih osnovnih emocionalnih i duhovnih problema, motiva, težnji, ciljeva i unutrašnjih sukoba. Ko hoće da spozna najveće dubine ljudske duše i način mišljenja ljudskog uma, taj treba da proučava ove priče o čudima i „stvarima koje ne mogu biti". „Čitav mitski svet bajke", sa šumskim duhovima, patuljcima, džinovima, aždajama, vilama, vešticama, sirenama i vampirima, predstavlja „proizvod nesvesne fantazije, isto kao i san!", piše Karl Gust Jung (O psihologiji nesvesnog, Matica srpska, 1978, str. 278). U bajkama pojedinac je ponovo u bliskoj vezi sa izvorima psihičkog života, sa „dečjim carstvom" u kojem se nalaze žive slike i nagoni preistorijske duše, fantastični sadržaji transpersonalnog nesvesnog (Trebješanin, Rečnik Jungovih pojmova i simbola, 2011, str. 67).
Zato Marija Lujza fon Franc, uvaženi predstavnik Jungove analitičke psihologije, već u svom „Uvodu" kaže: „bajke smatram arhetipskim modelima ljudskog ponašanja i najboljim instrumentom za objašnjenje psiholoških problema" (str. 7). Čovekova imaginacija tako je sazdana da uvek i svuda, u svim epohama i kulturama, proizvodi iste ili slične arhetipske predstave, mitske motive i likove. U baj kama su ugrađena neka opšta pravila ljudskog ponašanja i date norme koje mogu da važe gotovo univerzalno. Pa, ipak, svesna je fon Francova, to ne znači da bajke ne daju sveopšta pravila ponašanja i univerzalne odgovore za sve tipične situacije već, u skladu sa kontekstom, u različitim bajkama mogu važiti čak i suprotna pravila (str. 181-182).

Arhetip Senke i njegovi manifestni oblici
Bajke predstavljaju izvrsnu građu, obilan izvor za upoznavanje i osvešćenje arhetipske figure kolektivne i lične Senke. Arhetipska figura Senke predstavlja personifikaciju nepriznatih delova našeg ja, onih njegovih nesvesnih aspekata koji bi mogli biti njegov deo, ali nisu jer se doživljavaju kao nemoralni, sramni, niže vredni, rđavi. Senka je „ona tamna, potisnuta i neiživljena strana ego-kompleksa" (str. 11). Ovi nepoznati, nepriznati delovi ega pojavljuju se u snovima kao posebne ljudske figure istog pola kao i snevač, ali suprotnih, neprihvatljivih moralnih shvatanja (npr. kockar, lopov, dželat, razbojnik ili Mefisto, crni mag). Važno je reći da Senka nije identična sa zlom u nama samima. Ona često obuhvata ono rđavo u ličnosti, ali i sve ono drugo što sa stanovišta svesti i konvencionalnih normi konkretnog društva nije prihvatljivo, a ne mora biti loše (npr. nežnost, miroljubivost, bezazlenost, saosećanje, intuitivnost u ratničkom društvu).
Senka nastaje potiskivanjem u nesvesno nekih nepodobnih, nepriznatih vlastitih osobina, ali ima i svoj dublji koren u arhetipu kolektivnog nesvesnog, čiji je izdanak. „Pošto u snovima u kojima se pojavljuje senka otkrivamo i sadržaje koji nisu lični, moramo pretpostaviti da se senka sastoji delom od lične, a delom od bezlične kolektivne građe" (str. 14).
Senka, dakle, može biti lična i kolektivna. „Pojedini vidovi kolektivne senke otkrivaju se tek u ratovima ili u mržnji prema drugim narodima" (str.15). Neki vidovi iracionalnog ponašanja mase mogu se razumeti kao opsednutost kolektivnom, grupnom senkom. Kolektivnu Senku personifikuju zli duhovi i đavo. Srednjovekovni čovek koji je poremetio pameću i kojim vladaju iracionalni nagoni, kazao bi da je „obuzet đavolom". Mi danas znamo da đavo u nas ne može ući ako mu nisu otvorena vrata u nama, ako u nama samima nema klice zla.
Senku pre svega treba identifikovati, prepoznati, suočiti se sa njom, ali je, osim toga, neophodno i da se ona prizna i da se na neki način integriše sa ostatkom ega u jedinstvenu celinu. „Prihvatanje vlastite osobine koja nam se ne dopada i koju smo godinama dobrovoljno potiskivali, čin je koji zahteva mnogo hrabrosti. Ali, ne prihvati li se ta osobina, ona će delovati iz potaje" (str. 13).
Problem Senke se ne rešava beskompromisnom i neprestanom borbom sa njom, niti njenim žigosanjem i odstranjivanjem. Čovek sa njom mora prethodno da se suoči i „da je shvati ozbiljno, bez samozavaravanja. Ako se pak ego postavi jednostrano, etički rigidno, ako zauzme moralni stav i završi u pravom sukobu sa senkom, tada nema rešenja", kaže fon francova (str. 82). Ako se Senka suzbija, ignoriše, ako se svesna ličnost odnosi prema njoj kao da ne postoji, onda se ona, „budući da nije dobila svoje, pojavljuje u snovima razjarena i revoltirana". Senka se, dakle, ne sme ignorisati, izbegavati ili suzbijati, negirati, ne sme prerano odbaciti, amputirati, ali ne sme se ni podleći njenom uticaju, već je treba prepoznati, suočiti se sa njom i naći održivo, kreativno rešenje. U rešavanju sukoba sa Senkom valja biti mudar i strpljiv (što je veoma teško), a ne brzoplet, ishitren, impulsivan.

Arhetip zla i modaliteti u kojima se javlja u bajkama
Hrišćanstvo, a još više nekritički optimizam pro/svetiteljstva, potcenili su dimenzije i moć zla i tako su nas razoružali i učinili bespomoćnim pred silama tame. Ovom lažnom i površnom optimizmu snažno se suprotstavlja „realistička mudrost bajki", koja hrabro gleda zlu pravo u oči. U ovom stavu bajka je srodna analitičkoj psihologiji, koja zlo tretira kao stvarno postojeće, ontološko zlo, ukorenjeno u arhetipskim dubinama psihe i pridaje mu zasluženu pažnju. „Zlo je, jednostavno, nepobitna prirodna činjenica: ono se pobeđuje ili se od njega beži", konstatuje fon francova (str. 202).
Zlo se u bajkama simbolički, slikovito manifestuje kao ono što je izobličeno, nakazno, deformisano, defektno, ružno, kljasto (zla, monstruozna bića su nekada bez nogu ili ruku, pola tela im je ljudsko pola neljudsko, imaju oko na sredini čela, hodaju na jednoj nozi, imaju više jezika, itd.). „U arhetipskom iskustvu zla, zle sile izgledaju kao bogalji ili nakazna stvorenja. Zato mislim da ih treba shvatiti simbolično i u njima videti projekciju ljudske psihološke datosti; zlo, naime, podrazumeva jednostranost: potpadanje pod vlast jednog jedinog obrasca ponašanja" (218). A ova jednostranost je uvek ograničavajuća, opasna i štetna za svako biće jer narušava njegovu prirodnu celinu, sklad i ravnotežu.
Poreklo zla u bajkama i predanjima je često vezano za umrle, naprasno ubijene ljude, čija se neistrošena, zaustavljena i osujećena životna energija pretvara u zavist, zlobu, mržnju prema živima i destruktivnost. Ljudsko biće, ojađeno i osujećeno, posle „neprirodne" ili nasilne smrti se pretvara u neljudsko, demonsko. Često se dešava da posle iznenadne, prerane smrti bliske osobe, njen rođak ili bliski prijatelj doživi neku težu nesreću ili se opasno razboli, što predstavlja mističan fenomen „zova smrti", tj. kao da umrli svoje bližnje vuče za sobom u grob. To pojačava strah od umrlog i učvršćuje uverenje da se ovaj preobrazio u zloduha. Otuda nije slučajno što zazivanje nečistih, zlih sila u crnoj magiji, u poznoj antici, počinje ovako: „O vi bogovi podzemlja, Hade, Prozerpino, i vaša ogromna, bezimena vojska onih koji su se ubili, onih koji su ubijeni ili onih koji su umrli pre vremena!" (str. 198)
Zlo se u bajkama na najprimitivnijem nivou javlja kao impersonalna, prirodna sila. To su požari, zemljotresi, orkani, poplave, vulkani, snažne vejavice, snežne lavine, gusta šuma, grabljive i krvožedne životinje. Ove destruktivne, strašne, zadivljujuće ili odvratne prirodne sile oličavaju moćnu arhetipsku prirodu zla. Pojava ovih nadmoćnih prirodnih stihija nanosi štetu, donosi propast, te postaje ozbiljan praktičan, ali ne i etički problem. Čovek jednostavno, bez dileme, nastoji da prirodnu stihiju savlada, ako može, ili da je izbegne (str. 187).
Razobručene prirodne sile su strašne, ali i numinozne, očaravajuće. Već na ovom stupnju, kada se zlo pojavljuje kao prirodna sila, raspoznaje se čovekova fascinacija zlom, koje uvek u sebi nosi nešto nadmoćno, silovito. Oluja, grom, razjareni tigar ili ogromni uzburkani okean, izaziva jezu i zanos, užas i strahopoštovanje. Ali i drugi nadljudski i ljudski oblici zla, kao što su aždaje, divovi, veštice, demoni, sirene, zle vile, šumski duhovi, bogovi podzemlja i vragovi (baš kao što i serijske ubice, velike vojskovođe – masovne ubice poseduju osobenu crnu harizmu, jer masa od njih strepi, ali ih i obožava), imaju numinoznu prirodu, te proizvode moćan utisak i zadivljenost.

Mesto projekcije zla – Nerazumljivo, Nepoznati, Drugi
Zlo koje dolazi iznutra najlakše se može projektovati u ono nešto nedovoljno određeno, nepoznato, nerazumljivo, čudno, tuđe, različito. Zato je, uopšte gledano, u ljudskoj kulturi oličenje zla sve ono što je neljudsko, dakle, životinjsko, zversko (vuk, medved, lisica), zatim ono što je nadljudsko htonsko, demonsko (zmaj, div, zli patuljak). Dalje, zlim lako biva proglašeno svako biće koje je asocijalno, čudno, usamljeno (samotnjaci). Zato se često dešavalo da kada bi se dogodio u selu neki zločin ili se desi bilo šta loše (bolest ljudi ili stoke, zatim suša, grad, poplava itd.), tada se odmah za ove nesreće optuži onaj ko je izdvojen iz zajednice, koji živi kao pustinjak.
Zlo koje se pojavljuje u ljudskom obličju, zao čovek, možda je najopasniji i najužasniji vid zla koji se javlja u bajkama. Kako kaže Marija Luiza fon franc: „najstrašnije zlo koje postoji jeste čovek koga je progutao arhetip zla" (str. 211). Tipičan zao ljudski lik u bajkama je maćeha, koja je arhetipska figura Strašne majke, koja je negativni aspekt arhetipa Velikemajke. Maćeha i njene kćeri mrze i zavide junakinji bajke, pastorki na njenoj lepoti i plemenitosti, te je zato muče, zlostavljaju i pakoste na razne načine (Pepeljuga, Vasilisa Prekrasna).

Kako se ophoditi prema zlu: uloga arhetipskih psihičkih sila
Bajke su toliko važne za podizanje dece i razvoj moralne svesti zato što se u njima nalaze dragocena pravila ponašanja za to kako se mudro vladati u susretu za zlom, kako izaći na kraj sa njim. Istina, ne postoje baš univerzalna pravila, kojih bi čovek morao slepo da se drži. Nekada se zlu treba direktno i oštro suprotstaviti, a nekada ga, pak, valja dugo trpeti, do odgovarajućeg, povoljnog trenutka. Nekada se treba pomoću njega boriti lukavstvom, pa i obmanama, lažju, a nekada samo časno, istinom, po cenu stradanja. Sve zavisi od konteksta i okolnosti. Ali, ono što je bitno, na kraju bajke zlo biva uništeno i pobeđeno poštenjem, dobrotom, snagom, pameću i dovitljivošću. U svakom slučaju, nema te bajke gde se junak miri sa zlom ili i sam postaje zao.
U borbi sa zlom opšte pravilo je: Junak bajke ne sme nikada da odbije, ignoriše pomoć prijateljske životinje, ne sme da se ogluši da pomogne životinji koja je u nevolji, niti da povredi svog čarobnog životinjskog pomagača (konj, ptičica, riba, zmija), jer ako to učini onda mu nema spasa, on je izgubljen, propao je sigurno. To znači, smatra fon Francova, „da je poslušnost svojoj sopstvenoj izvornoj prirodi, sopstvenim instinktima, važnija od bilo čega drugog" (str. 183).
Nekontrolisani afekti, snažne emocije i strasti koje mute pamet i deluju zarazno, predstavljaju jedan od najopasnijih i najrazornijih vidova zla. Zato se u bajkama razjarenom divu, demonu ili čudovištu čovek može suprotstaviti samo mudrošću, dovitljivošću i razumnom samokontrolom. Onoga koga preplave afekti gneva ili straha, taj lako „gubi glavu", pa pod pritiskom emocija i naletom strasti padaju moralne norme, savest i glas razuma. Pobeđuje, dakle, onaj junak koji uspeva da se odupre najezdi zloćudnih afekata i iracionalnih sila i da sačuva čovečnost, prisebnost, razum i dostojanstvo.
Senka se obično projektuje u one koji su izdvojeni iz društva, koji su osobenjaci, drugačiji, koji su asocijalni. Njima okolina pripisuje niz vlastitih negativnih osobina, pa kažu da su potuljeni, lukavi, zli, uobraženi. Ali, zato ako im se približe, uspostave emotivnu vezu sa njima, onda ih vide u sasvim drugom svetlu. „Istinska toplina ljudskog odnosa rasteruje oblake projekcije, ali kad je čovek dugo odsutan i veza privrženosti i osećanja popusti, ljudi počinju da stvaraju projekcije" (228).
Prema tome, bajka nas uči da je, pored mudrosti, ljubav najmoćnija sila u borbi sa zlom, u sebi i u drugima. Ljudska toplina, saosećajnost, emocionalna povezanost tope led u međuljudskim odnosima i sprečavaju neosnovanu mržnju i brutalnost prema „zlim" osobama.
Svojim znalačkim i lucidnim analizama čitavog niza bajki mnogih naroda, Marija Lujza fon Franc, u knjizi Senka i zlo u bajkama, dala je kapitalan doprinos izučavanja jednog od najtežih problema sa kojima se suočava istraživač „volšebnih priča". Njena knjiga predstavlja pravi rudnik za otkrivanje raznolikih oblika, simbola i likova u kojima se zlo javlja, kao i za upoznavanje arhetipskih struktura i korena polimorfnih fenomena Senke.


Pretraga