Glad za dobrom

Nebrojene su verzije te priče, a nama je najpoznatija ona u obradi Šarla Peroa s kraja XVII veka. Neobična raširenost i dugovečnost bajke o Pepelјugi podstiču na pitanje šta nas to u njoj toliko očarava. Ne sadrži li ona nešto što u isti mah i kopka i uznemirava? I nije li to nešto upravo neobjašnjiva mržnja Pepelјugine maćehe i polusestara prema bespomoćnoj devojci, bezmalo svedenoj na robinju? U pozadini tog pitanja komešaju se nelagodne slutnje o lјudskoj prirodi.

U svojoj nesvakidašnjoj psihološko-teološkoj studiji, bračni par pisaca En Belford i Bari Ulanov u jezgru bajke o Pepelјugi prepoznaje sveprisutno osećanje o kojem inače nerado govorimo: zavist, koja, kako kažu, čoveka nagriza poput kiseline i za sobom ostavlјa razorne posledice. Odnosi između Pepelјuge, njenih polusestara i maćehe autorima služe kao arhetipski obrasci za poniranje u lјudsku psihu sa pozicija dubinske psihologije. U analitičkoj tradiciji koja seže od Junga i Marije Lujze fon Franc, Ulanovi bajci pristupaju kao jezgrovitom, moćnom izrazu kolektivnog nesvesnog i čovekovog psihičkog života. A ono što u tom smislu Pepelјuga ima da nam poruči nimalo ne ospokojava.

Psiholozi su se relativno malo bavili zavišću, tom sveprisutnom, pogubnom emocijom koja nas navodi ne samo da žudimo za onim što neko drugi ima a mi nemamo, već i da tom drugom želimo zlo (po čemu se ona razlikuje od pohlepe). Surovoj maćehi i ružnim polusestrama nije dovolјno da žude za Pepelјuginom lepotom i plemenitošću; one žele da ponište samu Pepelјugu, njeno biće. Iz te polazišne tačke, Ulanovi razmatraju mnogostruke aspekte i dimenzije zavisti: u odnosima između polova, između roditelјa i dece, ali i između psihoterapeuta i pacijenta. Žrtva zavisti ne može se nikako izvući iz tog patološkog odnosa jer „nijedno objašnjenje ne može da ispuni prazninu zavidlјivca“. Stoga ona reaguje bilo prihvatanjem onoga što zavidlјivac projektuje na nju, bilo gnevom prema njemu, a oboje dovodi do niza loših posledica u psihičkom životu.

Srž zavisti je osećaj praznine i nezajažlјive gladi. Nјeni koreni, međutim, sežu mnogo dublјe od potrebe da se ta praznina ispuni nečim konkretnim. Zavist je parazitski usmerena na sámo dobro, ona u isti mah žudi za njime i mrzi ga. Prikazujući kompleksnu dinamiku zavisti u odnosu između terapeuta i pacijenta, Ulanovi izvode radikalan zaklјučak: saglasno Jungovom stavu o neophodnosti suočenja sa vlastitom Senkom i njene integracije, oni pozivaju da se zavisti dopusti da ispliva na površinu i prihvati njeno prisustvo, da se ona proživi do srži – naravno, pod budnim okom terapeuta. Zbog svoje paradoksalne prirode (ona se opire dobru i potajno je njime očarana), zavist poseduje transformativnu moć i može nas otvoriti prema dobru, koje autori smatraju nekom vrstom nadličnog, arhetipskog svojstva duše. Poput alhemijskog nigreda, suočavanje sa zavišću omogućava nam da se izborimo sa zlom u samom njegovom srcu.

Posebno je upečatlјiv deo analize u kojem autori iz psihologije prelaze na polјe teologije (uz svoje psihološko obrazovanje i terapijsku praksu, En Ulanov je doktorirala i teologiju). Takav spoj možda je neuobičajen, ali ne i nelogičan: zavist, kojom se legitimno bave i psihologija i teologija, ima kako lične tako i nadlične aspekte. Kombinovani pristup najbolјe osvetlјava taj fenomen, koji je kao metafizički koncept ugrađen u temelјe velikih religija. Psihološka analiza zavisti, ističu autori, neizmerno doprinosi uspešnom suočenju s njom, ali je nedovolјna ako je lišena duhovne komponente.

Razmatrajući različita shvatanja zavisti kao greha, još od njenih biblijskih manifestacija do modernog doba, Ulanovi je sagledavaju u njenim nadličnim dimenzijama, bezmalo kao kosmičku silu koja čoveka surovo kuša, ali mu otvara i put ka njegovom duhovnom središtu. Poput Geteovog Mefistofela, koji se predstavlјa kao „deo one sile koja večno stremi zlu, a tvori dobro“, i zavist je, iako suštinski zla, u stanju da nas uputi ka dobru. U tom smislu, autori Pepelјugu vide kao žensku predstavu Hrista: to što Pepelјugine polusestre ne mogu da podnesu nije lepota već njena hristolika priroda, otvorena ka dobru i nesklona da na zlo odgovori zlom. Prihvatimo li taj izazov dobra, otvara nam se put ka pokajanju, a preko njega i ka mogućnosti da, ponovo celoviti, iskusimo Božju milost i lјubav. Ocrtavajući to drugo lice zavisti na tamnoj pozadini života, En Belford i Bari Ulanov šalјu nam poruku utehe i podsticaj na delovanje.